Dosta je bilo: Priča o Aleksi, narodu i borbi protiv neokolonijalizma

Aleksa je običan čovek, nije mnogo učio, ali zna da mu život nije onakav kakav bi trebalo da bude. Svakog jutra ustaje rano, pali televizor, i tamo ga uvek dočeka isti prizor – neki nasmejani ljudi koji kažu da živimo bolje nego ikad. On pogleda kroz prozor, vidi komšiju kako vuče kolica iz kontejnera, pa se zapita – "kome je ovde dobro?"

Nekad je radio u fabrici, tamo su se pravile mašine, ljudi su imali platu, slavili rođendane i krstili decu s osmehom. Sad te fabrike više nema. Neki je kupio, raskopao i prodao u staro gvožđe. Kažu – tržište. Aleksa ne zna šta tačno to znači, ali zna da sada kupuje sve iz inostranstva, i da sve košta kao svetog Petra kajgana. Njegov sin je otišao u Nemačku, tamo vozi viljuškar. Kaže – „Tata, ovde bar ne lažu svaki dan.“

Aleksa ne zna mnogo o politici. Zna samo da se ništa ne menja. Isti ljudi na vlasti, uvek glume da se svađaju, a svi gledaju samo svoj interes. I kad dođu izbori, opet pobedi onaj isti, jer ima sve medije, sve pare, i svi se boje da mu stanu na put. Kad neko pokuša da kaže nešto protiv, odmah ga ismeju, nazovu izdajnikom, stranim plaćenikom, budalom. Aleksa zna da nisu svi isti, ali teško je razlikovati kad ti svi pričaju jedno, a ti vidiš drugo.

Na pijaci, ljudi šapuću. "Sve je ovo prodato," kaže jedna baka, "i voda, i zemlja, i duša." Aleksa klimne glavom. I on to oseća. Kao da više nismo svoji. Stranci nam govore šta da radimo, kome da prodamo, koliko da platimo. Sve što je bilo naše, sad više nije. I niko ništa ne pita narod. Samo nas obaveste.

Ponekad Aleksa sedne u kafanu s ljudima iz kraja. Jedan je bivši profesor, drugi automehaničar, treći vozi kamion. Svi znaju da stvari ne valjaju, ali niko ne zna šta da radi. Neko kaže: „Treba na ulicu!“ Drugi odgovara: „Ma pusti, dobićemo batine i ništa se neće promeniti.“ Treći ćuti, gleda u sto. I Aleksa ćuti s njim. Jer svi znaju da su se ljudi umorili. Verovali, pa razočarali. Nekima je sada lakše da ne misle.

Ali onda, kad ode na selo, kod rođaka, Aleksa vidi nešto drugo. Tamo ljudi još veruju jedni drugima. Ima sela gde svi jedni drugima pomažu. Neko pravi med, neko ima krave, neko čuva decu komšiji. Aleksa misli – možda odatle može da krene promena. Ne od velikih reči, nego od običnih ljudi. Da se okupe, da kažu „ne“ onima što nas prodaju i lažu.

Nekad uveče, kad legne, Aleksa razmišlja – šta bi bilo kad bi se svi probudili? Kad bismo rekli da više nećemo da budemo sluge? Da ćemo da radimo svoje, da čuvamo svoju zemlju, da pravimo svoju robu, da poštujemo sebe? Kad bismo naterali lopove da vrate pare, a poštene ljude da vode državu?

Možda je to san, ali Aleksa zna – ako svi samo ćutimo i čekamo, ništa neće doći. Ako niko ne pokuša, nikad neće biti bolje. A on želi da bude bolje. Ne za sebe – već da se njegov sin jednog dana vrati kući. Da ne vozi viljuškar za tuđe, nego da radi nešto svoje, ovde, među svojima. Da se opet peva u fabrikama, da deca trče po školskim dvorištima, a ne po tuđim parkinzima.

Zato Aleksa odlučuje da ne ćuti više. Počinje da priča. Prvo sa komšijom, pa sa kumom, pa sa još petoricom. Jer zna – sve velike promene počinju od jedne male rečenice: "Dosta je bilo."