Kako je Srbija izgubila suverenitet nad Kosovom: Istorijska analiza od 2012. do 2025. sa podacima

 

Politička regresija suvereniteta Srbije nad Kosovom (2012–2025)

Uvod: Politički kontinuitet pod maskom diskontinuiteta

Od dolaska Srpske napredne stranke (SNS) na vlast 2012. godine, srpska politička scena je formalno promenjena, ali se suštinski nastavila politika ustupaka u vezi sa Kosovom, započeta još 2008–2010. godine. Nova vlast, predvođena Aleksandrom Vučićem, nasledila je politički okvir koji je već bio oslabljen – uključujući Euleks misiju, Ahtisarijev plan u formi pritiska, i institucionalno povlačenje Srbije sa juga pokrajine. Međutim, period od 2012. naovamo karakteriše se ubrzanim, formalizovanim i nereverzibilnim gubitkom suvereniteta Srbije nad severom Kosova, uz istovremenu propagandnu afirmaciju „očuvanja“ srpskih interesa.

Briselski sporazum: početak kraja formalnog suvereniteta

U aprilu 2013. godine potpisan je Briselski sporazum, čime je otpočelo institucionalno povlačenje Srbije i sa severa Kosova – poslednjeg prostora sa većinskim srpskim stanovništvom koji je do tada imao autonomne srpske strukture. Sporazumom su predate sledeće ključne institucije:

• Regionalna policija
• Pravosuđe
• Lokalne uprave, koje su potom integrisane u kosovski sistem

Aleksandar Vučić je, tokom jedne izjave u Pragu, rekao:
„Sve smo vam dali: i policiju, i sudstvo.“
Ova izjava potvrđuje faktičko priznanje kosovskih institucija, uprkos deklarativnoj politici „nepriznavanja“.

Statistički kontekst:
Prema tadašnjim anketama (Faktor Plus, 2013), podršku Briselskom sporazumu dalo je 57% građana Srbije, dok je 29% bilo protiv, a 17% ga je smatralo izdajom. Međutim, podrška je bila dominantno uslovljena pritiscima EU integracija.

Referendum na severu Kosova (2012): volja naroda ignorisana

Pre Briselskog sporazuma, četiri opštine sa srpskom većinom (Severna Mitrovica, Zvečan, Zubin Potok, Leposavić) održale su referendum u februaru 2012., gde je 99,74% građana glasalo protiv prihvatanja institucija tzv. Republike Kosovo. Ovaj plebiscit je ignorisan i od strane tadašnje i od strane buduće vlasti. Iako pravno neobavezujući, referendum je pokazao jasnu narodnu volju, koja je kasnije pregažena političkim odlukama u Briselu.

Ohridski sporazum i Šolc–Makronov plan: dalja erozija

U martu 2023. potpisan je Ohridski aneks, koji je deo tzv. Evropskog plana (Šolc–Makron). Iako zvanično „neobavezujući“, dokument faktički obavezuje Srbiju da:

• Ne osporava članstvo Kosova u međunarodnim organizacijama (uključujući UN)
• Prihvati „međusobno poštovanje teritorijalnog integriteta“

Vučić je odbio da formalno potpiše dokument, ali je izjavio da je „spreman da sprovede ono što je dogovoreno“, čime je faktički priznao sadržaj. Izostanak stvarne Zajednice srpskih opština (ZSO) dodatno kompromituje svaki dogovor.

Percepcija Srba na severu (2024): duboka kriza poverenja

Prema istraživanju sprovedenom u severnoj Kosovskoj Mitrovici 2024. godine, koje je objavio Blic, rezultati pokazuju:

• Samo 14,3% građana veruje Vladi Srbije
• 83,2% ispitanika smatra da sporazumi sa Prištinom nisu poboljšali njihova prava
• Samo 10,8% veruje lokalnim institucijama koje su integrisane u kosovski sistem

Ovi podaci otkrivaju duboko razočaranje i udaljavanje naroda sa terena od politike vođene iz Beograda.

👉 Izvor: Blic, 2024 – istraživanje u Kosovskoj Mitrovici

Zamena narativa: od „nacionalnog interesa“ do „geopolitičkog realizma“

Od 2015. godine, zvanična retorika Beograda sve više koristi fraze poput:

• „Moramo biti realni“
• „Ne smemo da izgubimo budućnost zbog prošlosti“
• „Moramo čuvati mir po svaku cenu“

Ova narativna zamena funkcioniše kao politički instrument da se opravda gubitak konkretne kontrole, dok se nacionalna simbolika koristi kao paravan za realnu političku regresiju.

Zaključak: institucionalno povlačenje pod plaštom integracija

Od 2012. do 2025. Srbija je formalno napustila gotovo sve funkcionalne poluge vlasti na severu Kosova:

• Bezbednosne (policija i KFOR dominacija)
• Pravosudne
• Političko-upravne

Iako se režim poziva na međunarodni pritisak i „nemogućnost alternative“, činjenice ukazuju na aktivno pristajanje na korake koji su prethodno u nacionalnoj strategiji bili označeni kao crvene linije.

Srbi sa Kosova, čiji je stav ignorisan uprkos referendumima i anketama, ostaju bez stvarne institucionalne zaštite. Pitanje Kosova danas više nije samo pitanje teritorije, već i ogledalo političke doslednosti, unutrašnje demokratije i poverenja između vlasti i naroda.