Gde sutra — između trenda i tragedije

 U istoriji naroda retko se pojavi pitanje tako bolno i duboko kao „Šta će biti sa nama?“, ali u kontekstu srpske stvarnosti, ono prelazi prag filozofske dileme i postaje sudbinsko predskazanje. Postaviti pitanje „Gde sutra?“ znači raspeti se između sećanja na traume i borbe za minimalni suverenitet — i virtuelnih, globalizovanih projekata koji u uvreženim trendovima figuriraju kao „evropska integracija“, „NATO partnerstvo“, „zelena tranzicija“, ili „digitalna Srbija“.

Ovo nije samo sudar političkih platformi, već kolizija civilizacijskih vrednosti. S jedne strane, algoritamski vođena ekonomija, sa pojmovima kao što su investicija, autoput, startap, i reforme; s druge strane, kulturno državni imperativ opstanka, sa pojmovima Kosovo i Metohija, Republika Srpska, ratna odšteta, suverenitet, i reciprocitet. Ta dva skupa retko se sretnu na istoj osi — osim u trenutku pucanja..

Istorijska linija padova i zabluda

Od 1918. do danas, Srbija kao da korača tragom svoje kontra intuicije. Nacionalni zadatak iz 1918. bio je ujedinjenje — ali ne po meri srpske državnosti, već kao svojeobrazno samoukidanje, kako bi se udovolјilo nadnacionalnim konceptima. Istim onima koji će je 1941. razbiti, a 1999 bombardovati. Srbi su u dva navrata — 1918. i 1945. bili vodeća sila u stvaranju država koje će im, i doslovno i simbolički, odseći korene.

Zato nije slučajno što je „Jugoslavija“ u stalnom padu, dok trendovi kao što su „Kosovo“, „Sankcije Rusiji“, „EU integracije“ i „članstvo u NATO“ poprimaju epizodne uzlete, zavisno od međunarodnih pritisaka. Ovaj statistički lutajući duh naroda oslikava odsustvo stabilnog i samodovolјnog nacionalnog narativa..

Kuda nas vode „naši“ cilјevi?

Da li Srbija gradi Nemačke autoputeve srpskim novcem? Da li Kinezi, Amerikanci i Nemci ulaze u srpske rudnike i fabrike kao osvajači ili kao saveznici? Ako je istorija učitelјica života, onda je jasno — Srbija plaća infrastrukturu kojom drugi upravlјaju, zida hale u kojima srpski radnici postaju „nadničari“ u vlastitoj zemlјi, i na kraju — sama sebi finansira geopolitičke lance koji je vezuju za zapadni svet bez garancije slobode, suvereniteta ili reciprociteta.

Gde je u tome nacionalni interes? Gde je svetinja, gde je identitet? Ako narod ne zna šta brani, kako može znati kuda ide? Ako su glavni trendovi u javnosti vezani za „inflaciju“, „vizu za Nemačku“, „Erasmus“ ili „kupovina Rafala“, a ne za „ratna odštetu“, „Republiku Srpsku“, ili čak „Arčibald Rajs“, onda se moramo pitati: da li je algoritam naša nova država?.

Nacionalni narativ kao otpor virtuelizaciji

„Gde sutra?“ nije pitanje za tehnokrate, nego za potomke. Tu se lome i duh naroda i pravac države. Srbija koja „grli pilote NATO a“, a zaboravlјa decu iz Niša i Beograda, kao što Srbija koja „očekuje investicije od Makrona i Ursule“ zatvara oči pred mogućnošću održivog savezništva sa Rusijom ili Belorusijom.

Istorijski gledano, svaka država koja je izgubila suverenitet u pregovaračkoj sali, prvo je izgubila sebe u kulturnom odricanju. Srbija je već jednom predala crkve, manastire, vojsku, fabrike. Da li će i obrazovanje? Univerzitet? Ako je uništenje državnog obrazovanja stvarni „euro atlantski cilј“, ko smo onda mi u tom scenariju?.

Od kraja ka početku: cilј svih cilјeva

Istinski cilј — nacionalni, kulturni, civilizacijski — mora biti povratak vrednostima koje su stvorile Srbiju: pravoslavna etika, žrtva, suverenost, pamćenje, i ponos. Ako postoji jedan  trend koji bi trebalo da preuzme sve ostale, to je „nacionalna strategija za opstanak“. Bez nje, sve ostalo — infrastruktura, krediti, čak i izbori — samo je uvod u sledeći pad.

„Gde sutra?“ – tamo gde srce nije u petama, već u grudima. Gde duša nije u nosu, nego pod krstom. Tamo gde Srbija, konačno, više ne traži put — nego ga stvara.